About the nature of matter

All matter rests on the one indivisible particle. That particle is indivisible, but very interactive with others particle, because that not the case, there would be no substance changed, and matter not would exist. Interaction indivisible particle always gives new split particles and new matter. If we discovered such a particle, we could create matter according to our idea.

A.S.

Жута линија на плавом небу

 Жута линија се појавила сасвим изненадно на плавом небу и сви људи,на било ком делу планете су је могли видети јер се протезала око целе планете. Али нико на њу није обраћао пажњу, јер је у јеку био страшни рат између великих сила и људи су гледали како да преживе. Ако је негде на неком делу планете, где рат није владао неко и приметио ту жуту линију на плавом небу он није могао знати шта она  значи,нити доћи до ње јер је био јад и беда,примитивац далеко од очију цивилизације која је саму себе прождирала. Ако је неко и приметио ту жуту линију а припадао цивилизацији при том ризикујући свој живот,јер је само један погрешан тренутак могао одлучити о њиховом животу,онда није уопште разумевао ни схватао ту линију пошто је живећи таквим животом на ивици опстанка већ добрим делом и полудео. Војници, најстабилније личности, они који су обучени за убијање су свакако приметили ту линију, али никог то није занимало, јер су имали преча посла.Требало је истребити непријатеља.Војни команданти су били заинтересовани за ту линију само у смислу да ли је то дело лукавог непријатеља да их збуни,јер сателити нису уопште бележили никакву линију на небу и стога од ње није било никакве опасности. И тако,забављени на Земљи,сваки са својим јадом, људи нису уопште марили за ту линију која је постајала сваким даном после изненадне појаве све већа,односно све ближа Земљи. Најзад кад је постала толико велика да се није могла занемаривати,јер је све на Земљи попримало жуту боју и кад се ноћу од ње није могло спавати јер је светлела као сунце дању, сав живот на Земљи,све обавезе које су имали,рат који се водио,све наједном стаде и загледа се у ту жуту линију.

Прва која се покренула беше војска једне од тих сила које су ратовале и то она војска која је била најјача у том рату. И прво што је урадила јесте да је послала пар беспилотних летелица да испитају ту жуту линију,али летелице које су требале да обавесте о карактеру те појаве на небу напросто нестадоше у тој жутој светлости.Посматрачи који су то гледали кроз двогледе видеше само како летелице меко и нежно,без икаквог трага експлозије нестају у светлости.Са сателита се могло видети само како те летелице напросто нестају у ваздуху. Доживевши ово као опасност,све војне силе на Земљи уперише своје најјаче наоружање на ову појаву на небу и врло брзо пошто је линија постајала све већа, односно све ближа Земљи испалише у њу све што су поседовали, али линија и даље оста непомична а сви пројектили који су ка њој летели такође нестадоше у њој.

-До ђавола,шта је то забога горе на небу?-упита председник најјаче војне силе на Земљи главног команданта своје моћне војске.

-Не знам,господине председниче-поче да замуцкује командант,исти онај који је са бесом повикао пре сат времена да се испале сви могући пројектили у њу-не знам,збиља не знам.

-Да нису ванземаљци? Некаква инвазија некаквих чудовишта са осам пипака и буљавим очима?-упита председник са пуно сарказма у ком се осетила и доза огорчености и забринутости.

 -Видело би се са сателита из космоса како долазе.Не верујем.Ово је чисто небеска појава која припада само нашој атмосфери и може се видети само са Земље.

-Мислите да припада Земљи као појава?

-Председниче,ја сам образован да ратујем, не да филозофирам или откривам мистичне тајне природе. Ја нисам помислио кад сам то видео,хеј,види,та жута линија на плавом небу мора да је некаква мистична појава коју треба испитати. Не, председниче, ја сам посмислио,каква је то проклетиња мрског непријатеља,хоће ли нас збрисати у једном даху,ефикасно,без радијације и онда населити нашу државу?Кад се испоставило да нису они, ја сам за тренутак помислио,мора да су ванземаљци.Али кад сам схватио да нису ни они,јер ТО није дошло из космоса,с обзиром да се из космоса не види, ја нисам ништа даље размишљао,него сам лепо послао беспилотне летелице да провере је ли непријатељ, па онда испалио све могуће нуклеарно и ненуклеарно наоружање. Председниче, ја размишљам грубо, механички, војнички. Питајте те ваше цвећке, те штребере са наочарима и мањком убијених хормона,те великомозгаше, шта је то да бих ја могао сходно томе да и делујем.

-Гледали су они,гледали али нису ништа закључили. Спек...спектометри, барометри, ма стотину чудеса али ништа,ништа не може да завири у ту жуту светлост на плавом небу. Нико не зна шта је то.

-Председниче, нека нам је Бог на помоћи,...

У том тренутку командант се ражестио јер га је један војник повукао за руку прекинувши разговор са председником, а потом се нагло смирио и забезекнуто посматрао у небо са слушалицом у руци.  Председник и сам зачуђен тишином са друге стране дође до прозора и остаде забезекнут оним што је видео на небу.

Жута светлост је толико близу била да се могло видети шта се налази у њој. Напокон су могли да завире шта се крије у њој. И кад су видели шта је унутра забезекнули су се у неверици а потом су им ноге почеле да се клецају и падоше на земљу од страха.Но то није било ништа чудно,јер је и остатак света,ма колико био развијен, ма колико био примитиван то исто урадио.

У светлости је стајала једна бела кугла, једна кугла која је попримала све познатије, човеколикије облике,док су се иза ње обликовале још неке прилике сличне њој како се ближила земљи.Сада је толико близу била да се могао осетити и њен мирис налик на мирисе најлепшег цвећа који се урезивао људима у сам мозак.Но тај мирис се мењао полако у нешто друго како је светлост била све ближа, а обриси постајали све прецизнији. Људи нису могли да препознају тај нови мирис баш као ни облик.А онда кад су облици постали потпуно човеколики,схватише и шта то мирише. Однекуд, из непознатог простора иза те жуте линије,простора који је припадао њој, зачуше се снажно црквена звона, која пробудише и сва црквена звона на земљи и мирис се поклопи са мирисом тамјана на земљи и сви људи препознаше првог у тим редовима који су долазили на земљу и клекоше доле.

Кроз главу им је док су клечали пролазила мисао, да ли су били довољно добри, да ли су се довољно кајали за своја дела и са ужасом се присећали јасно сваког свог греха који су починили. Али било је касно, јер су рушевине око њих сведочиле о њиховој доброти и љубави. Гледали су са ужасом који се претварао у неизрециву мржњу према створу који је долазио однекуд ка њима да их казни за њихова дела. И многи су били спремни да устану и крену да се обрачунају са њим кад приметише на његовом лицу благ осмех,најлепши осмех који су икад видели у животу и њихова мржња се брзо претвори у благост и тело им се опет опусти као и пре. Најзад, то биће дотакну земљу ногом,а земља се пре него што он и дотакну тло претвори у најзеленију траву, у најлепше цвеће које је ширило своје мирисе и мешало се са тамјаном,у ситне и мале животињице које су почеле да миле на све стране. Али оне су ишле само тамо докле се трава ширила. И тад су људи коначно отклонили сваку сумњу и страх.

На земљу је поново сишао Бог,онај исти Бог који су разапели и који је рекао да ће опет доћи,али му нико није веровао. И сишао је да поново створи живот, сав онај живот који је он стварао, а људи уништавали. Трава се тако ширила и дотицала људе који су се одједном почели преображавати у нешто друго. Али неки су се претварали у чисту светлост као и он,неки су и даље остајали исти као што су били,а неки су устајали и почињали да беже од те траве. Бежали су колико их ноге носе,јер је та трава која их је гањала доносила за њих не љубав,већ патњу,патњу што су били толико зли и грешни.Свет се одједном почео мењати и они који су били већина тамо где њима паше,сад су постали мањина.И као што су се мучили сви они добри људи у свету по њиховој мери,тако су се и они почели мучити у  новом свету.Само што су њихове муке биле страшније.Али колико год да су бежали,нису могли далеко побећи јер није било места где трава није залазила или се земља мењала.Тамо где није било траве,био је камен.Тамо где није било камена,била је вода.Тамо где није било ни камена, ни воде,био је ваздух. И како их је то стизало тако их је покушавало претворити у светлост.Али јој то никако није успевало.Најзад,одустаде од тог узалудног наума и остави их на миру на једној територији.Они ионако никад неће заволети ту светлост и никад јој неће прићи,као ни оним промењеним људима.Коначно,на Земљи завлада такав мир и склад какав није постојао од почетка света. И људи почеше да живе,стварно да живе једним бољим животом ослобођеним свега лошег.

A.Симић

O čovekovom postojanju,prostoru,vremenu

Prošlost je neodređena jednako kao i budućnost,samo što je razlika u tome da smo prošlost doživeli a budućnost ne.Ali sa aspekta stvarnosti,ni prošlost ni budućnost ne možemo opipati.I tako nam kao najstvarnija od svih stvarnosti čini sadašnjost.Samo šta je sadašnjost?Trepneš okom i budućnost je već postala prošlost.Sa aspekta jedne vanremenske tačke sva budućnost je postala prošlost i mi smo odavno već pokopani, a čovečanstvo je doživelo svoj kraj,svemir se ponovo skupio ili zauvek rasparčao...Dakle,ako su prošlost i budućnost neodređene,a sadašnjost nepostojeća,a gde to i da li uopšte postoji čovek ili je sve ovo samo san ljudi koji su odavno umrli i završili na nekom mestu van vremena i prostora?Ukoliko je tako,onda je naša sudbina determinisana i mi svi doživljavamo našu prošlost koju ne možemo promeniti i to iznova i iznova...večno...Ako je vreme vezano za prostor,a prostor za materiju koja je određuje,materijalni svemir se nalazi u nečem beskrajnom.Ako nešto nema kraja,onda je materija toliko nebitna,da se jedne tačke gledanja gotovo i ne postoji.Ili čak i ne postoji.Dakle,gde se čovek kao živo biće sa razvijenom svešću zapravo nalazi u prostoru i vremenu?U sopstvenim zabludama o svom postojanju?Ili je ljudska logika takva da u ovakvom razmišljanju mora postojati greška?U svemu ovom najopasnije je čoveka deliti na posebne kategorije: prošlost,sadašnjost,budućnost.Čovek je biće koje neodvojivo postoji u sva tri vremena i parčati ga na onog koji živi u prošlosti,sadašnjosti ili budućnosti je krajnje besmisleno.

O kosmosu i životu

    Za jednu nesigurnu činjenicu da li u kosmosu ima života ili nema, poprilično se rušilački ponašamo. Istina je da se ne može znati da li van Zemlje ima života ili ne, pogotovo inteligentnog i zato ću poći od obe pretpostavke, za koju se ne zna koja je crnja i gora po nas.
    Ukoliko nema života u kosmosu, onda smo mi jedini živi u njemu. I šta onda mi,  koji treba da budemo čuvari života, radimo, mi koji smo na vrhu lanca ishrane i kojima ni od koga osim od nas samih ne preti nikakva opasnost? Mi uništavamo taj isti život koji treba da čuvamo. Život je retka,ali masivna pojava. Postavili smo ideje, ubeđenja, predrasude, što naša,što tuđa, ispred te važne činjenice, života i njegovog najvećeg dara, čoveka. Ima li išta tužnije nego videti boso i gladno dete koje prosjači ispod zvezda, dar naše civilizacije, društva? Nađite mi u prirodi takav slučaj. Priroda jeste surovija, ali je iskrenija nego čovek.Dok neki bogati ljudi imaju i više nego što treba, a to su postigli svojim radom, na drugoj strani su lenji ljudi koji su zbog te mane i siromašni. Da li je moguće da su lenji čitavi narodi pojedinih država čiji je državni prihod manji od prihoda najbogatijih ljudi na Zemlji? U ime nekakvih ideja ubijamo život. Ili jednostavno zatvaramo oči i puštamo da život umre.Tursku su optužili za genocid zato što je pustila da milion i po Jermena umre na njihovoj teritoriji od bolesti, gladi i sl,jer nisu hteli da ništa učine iz sopstvenih interesa. A koga treba optužiti što toliko ljudi dnevno umire od gladi i bolesti po Africi koja je to što jeste, jer su je ogolili oni koji su svojim trudom i radom postali bogati? Ali tu nije kraj našoj gluposti. Svaki dan provodimo u smišljanju oružja kojim bi porazili neprijatelja, po mogućnosti, da se uništi sva živa sila, a da zemlja ostane netaknuta za nas. Ako mi nemamo milosti prema životu, zar će život imati milosti prema nama? Nismo mi nikakvi čuvari života.
    Uzmimo sad za pretpostavku da negde ima života i to ne na nivou bakterija i virusa, već svesnog, inteligentnog, razvijenijeg od nas. Zar ćemo ovakvi, kao istrebljivači života, imati šta da im ponudimo osim haosa, narušenog reda i mira, smrti, propasti? Nije ni čudo ukoliko ih ima što nas izbegavaju i ne žele nikakvog dodira sa nama. Niko normalan ne bi želeo da rizikuje da se naruši njegov mir i sklad. I nije vredan nikakve pažnje Ukoliko su manje razvijeni, čemu ćemo ih naučiti? Onom zbog čega nas više razvijeni izbegavaju?
    Sedam milijardi ljudi nije sigurna brojka za opstanak. Ni sto milijardi nije sigurna brojka. Kad se život digne protiv onoga ko ga gazi, uništiće ga do zadnjeg, bez oprosta. I život će nastaviti dalje da teče, kao da ništa nije bilo, dok i poslednja travka ne prekrije i poslednji proizvod ljudske civilizacije. Nije bitno koliko nas ima. Što nas je više nije veća šansa za preživljavanje, već duža staza za izumiranje.
    Sve ovo rečeno očito nije važno, jer nisam ni prvi ni poslednji koji ovo i ovako govori i koji bi hteo da promeni nešto nabolje. Moje će reči zemlja pojesti. Moje će kosti istrunuti. I biće kao da nikad nisam postojao. Jedino će možda kosmos osetiti mali titraj zvuka misli mog beznačajnog uma,jer zvuk ma koliko slabašan bio, ima daleki odjek i uvek nađe svoje mesto u kosmosu i jedno uvo da ga sluša. Ukoliko ga naravno razume.