O čovekovom postojanju,prostoru,vremenu

Prošlost je neodređena jednako kao i budućnost,samo što je razlika u tome da smo prošlost doživeli a budućnost ne.Ali sa aspekta stvarnosti,ni prošlost ni budućnost ne možemo opipati.I tako nam kao najstvarnija od svih stvarnosti čini sadašnjost.Samo šta je sadašnjost?Trepneš okom i budućnost je već postala prošlost.Sa aspekta jedne vanremenske tačke sva budućnost je postala prošlost i mi smo odavno već pokopani, a čovečanstvo je doživelo svoj kraj,svemir se ponovo skupio ili zauvek rasparčao...Dakle,ako su prošlost i budućnost neodređene,a sadašnjost nepostojeća,a gde to i da li uopšte postoji čovek ili je sve ovo samo san ljudi koji su odavno umrli i završili na nekom mestu van vremena i prostora?Ukoliko je tako,onda je naša sudbina determinisana i mi svi doživljavamo našu prošlost koju ne možemo promeniti i to iznova i iznova...večno...Ako je vreme vezano za prostor,a prostor za materiju koja je određuje,materijalni svemir se nalazi u nečem beskrajnom.Ako nešto nema kraja,onda je materija toliko nebitna,da se jedne tačke gledanja gotovo i ne postoji.Ili čak i ne postoji.Dakle,gde se čovek kao živo biće sa razvijenom svešću zapravo nalazi u prostoru i vremenu?U sopstvenim zabludama o svom postojanju?Ili je ljudska logika takva da u ovakvom razmišljanju mora postojati greška?U svemu ovom najopasnije je čoveka deliti na posebne kategorije: prošlost,sadašnjost,budućnost.Čovek je biće koje neodvojivo postoji u sva tri vremena i parčati ga na onog koji živi u prošlosti,sadašnjosti ili budućnosti je krajnje besmisleno.

O kosmosu i životu

    Za jednu nesigurnu činjenicu da li u kosmosu ima života ili nema, poprilično se rušilački ponašamo. Istina je da se ne može znati da li van Zemlje ima života ili ne, pogotovo inteligentnog i zato ću poći od obe pretpostavke, za koju se ne zna koja je crnja i gora po nas.
    Ukoliko nema života u kosmosu, onda smo mi jedini živi u njemu. I šta onda mi,  koji treba da budemo čuvari života, radimo, mi koji smo na vrhu lanca ishrane i kojima ni od koga osim od nas samih ne preti nikakva opasnost? Mi uništavamo taj isti život koji treba da čuvamo. Život je retka,ali masivna pojava. Postavili smo ideje, ubeđenja, predrasude, što naša,što tuđa, ispred te važne činjenice, života i njegovog najvećeg dara, čoveka. Ima li išta tužnije nego videti boso i gladno dete koje prosjači ispod zvezda, dar naše civilizacije, društva? Nađite mi u prirodi takav slučaj. Priroda jeste surovija, ali je iskrenija nego čovek.Dok neki bogati ljudi imaju i više nego što treba, a to su postigli svojim radom, na drugoj strani su lenji ljudi koji su zbog te mane i siromašni. Da li je moguće da su lenji čitavi narodi pojedinih država čiji je državni prihod manji od prihoda najbogatijih ljudi na Zemlji? U ime nekakvih ideja ubijamo život. Ili jednostavno zatvaramo oči i puštamo da život umre.Tursku su optužili za genocid zato što je pustila da milion i po Jermena umre na njihovoj teritoriji od bolesti, gladi i sl,jer nisu hteli da ništa učine iz sopstvenih interesa. A koga treba optužiti što toliko ljudi dnevno umire od gladi i bolesti po Africi koja je to što jeste, jer su je ogolili oni koji su svojim trudom i radom postali bogati? Ali tu nije kraj našoj gluposti. Svaki dan provodimo u smišljanju oružja kojim bi porazili neprijatelja, po mogućnosti, da se uništi sva živa sila, a da zemlja ostane netaknuta za nas. Ako mi nemamo milosti prema životu, zar će život imati milosti prema nama? Nismo mi nikakvi čuvari života.
    Uzmimo sad za pretpostavku da negde ima života i to ne na nivou bakterija i virusa, već svesnog, inteligentnog, razvijenijeg od nas. Zar ćemo ovakvi, kao istrebljivači života, imati šta da im ponudimo osim haosa, narušenog reda i mira, smrti, propasti? Nije ni čudo ukoliko ih ima što nas izbegavaju i ne žele nikakvog dodira sa nama. Niko normalan ne bi želeo da rizikuje da se naruši njegov mir i sklad. I nije vredan nikakve pažnje Ukoliko su manje razvijeni, čemu ćemo ih naučiti? Onom zbog čega nas više razvijeni izbegavaju?
    Sedam milijardi ljudi nije sigurna brojka za opstanak. Ni sto milijardi nije sigurna brojka. Kad se život digne protiv onoga ko ga gazi, uništiće ga do zadnjeg, bez oprosta. I život će nastaviti dalje da teče, kao da ništa nije bilo, dok i poslednja travka ne prekrije i poslednji proizvod ljudske civilizacije. Nije bitno koliko nas ima. Što nas je više nije veća šansa za preživljavanje, već duža staza za izumiranje.
    Sve ovo rečeno očito nije važno, jer nisam ni prvi ni poslednji koji ovo i ovako govori i koji bi hteo da promeni nešto nabolje. Moje će reči zemlja pojesti. Moje će kosti istrunuti. I biće kao da nikad nisam postojao. Jedino će možda kosmos osetiti mali titraj zvuka misli mog beznačajnog uma,jer zvuk ma koliko slabašan bio, ima daleki odjek i uvek nađe svoje mesto u kosmosu i jedno uvo da ga sluša. Ukoliko ga naravno razume.